Врњачка Бања, 09. и 10.06.2014. - Одржан стручни скуп запослених у социјалној заштити "Актуелни тренутак у реформи социјалне заштите"У организацији Асоцијације Центара за социјални рад Републике Србије и Удружења стручних радника у социјалној заштити, а уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, дана 09. и 10.06.2014. године у конгресној сали хотела "Звезда" у Врњачкој Бањи одржан је скуп запослених у социјалној заштити на тему "Актуелни тренутак у реформи социјалне заштите". Учешће на овом скупу узело је преко 400 запослених у овој области. На велико задовољство свих учесника, овај скуп је пружио могућност да, можда по први пут, о проблемима са којима се суочава целокупан систем социјалне заштите говоре непосредни извршиоци, запослени у Центрима за социјални рад.
На скупу су обрађене следеће теме:
Закон о социјалној заштити који је ступио на снагу априла месеца 2011. године предвидео је активно укључивање, пре свега радно способних корисника права на новчану социјалну помоћ, у изналажење могућности за њихово радно ангажовање чиме би се поспешила политика активног запошљавања становништва као и промена статуса тих корисника у друштву. Мере социјалне укључености реализовале би се кроз сачињавање индивидуалних планова активације у којима би равноправно учествовали сами корисници уз помоћ запослених водитеља случаја у центрима за социјални рад. Реализацију свих ових активности Закон о социјалној заштити предвидео је у складу са подзаконским актом који доноси ресорни министар, што до сада није учињено те би та активност била неопходна.
Услуге социјалне заштите на локалном нивоу су се у континуитету развијале уназад десет година. Почетак развоја ових услуга није био праћен законским одредбама, јер "стари" Закон о социјалној заштити и материјалном обезбеђењу породице није садржавао одредбе које су третирале ову област. С обзиром на ту чињеницу, услуге су се развијале као пројектне активности у оквиру центара за социјални рад и других субјеката. Средства за пројекте углавном је обезбеђивало тадашње Министарство рада и социјалне политике и пласирало их преко Фонда за социјалне иновације. Урађен је један огроман и врло квалитетан посао, а управо вредност развоја тих услуга најбоље познају сами корисници и запослени у установама које су пружаоци услуга. Препознајући ову вредност многе локалне самоуправе су се побринуле за одрживост ових услуга тако што су након завршетака пројектних активности у својим буџетима обезбеђивале средства за реализацију услуга. С обзиром да тада није постојала законска регулатива, центри за социјални рад нису ове послове систематизовали, а извршиоце посла ( стручне раднике и техничко особље) ангажовали су путем уговора о делу. Ово из разлога што члан 199. Закона о раду даје ту могућност, јер "послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла".
Закон о социјалној заштити у свом члану 122. став 1. између осталог прецизира да центри за социјални рад могу бити пружаоци услуга само у оквиру своје посебне организационе јединице. Формирање те јединице подразумева сагласност оснивача ( органа локалне самоуправе ) измену Статута и акта о систематизацији, пререгистрацију код Привредног суда, што подразумева увођење ових послова у редовну делатност. На тај начин постоји обавеза отварања нових радних места које би финансирале локалне самоуправе, а ангажовање извршилаца путем уговора о делу не би било више могуће. Имајући у виду да су на снази одредбе које локалним самоуправама прописују услове новог запошљавања и тачан број извршилаца у односу, пре свега, на број становника, као и одредбу Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему који предвиђа забрану новог запошљавања у јавном сектору до 31.12.2015. године постоји реална опасност да дође до гашења услуга у области социјалне заштите. Из тог разлога, као могућност делимичног решења насталог проблема предложили смо да у Закону о раду, у члану 199. након првог става буде додат став који би гласио: " Изузетно, послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су у оквиру делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла". Основу за предложено даје члан 1. став 1. Закона о раду који прецизира да права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују се Законом о раду и посебним законом. Како је за нашу област посебан закон Закон о социјалној заштити биле би нужне и измене тог закона тако што би јасно прецизирале само оне послове на које би ова одредба могла да се примењује. Сличан проблем има и систем културе, здравства...
Гледано из угла центара за социјални рад овим би само делимично било олакшано пружање услуга у локалној заједници те сматрамо да је више него хитно и неопходно члан 122. Закона о социјалној заштити променити и детаљно прецизирати. Наиме, ако пођемо од чињенице да све напред наведено буде урађено, односно, да центар за социјални рад формира посебну организациону јединицу, добије лиценцу за пружање одређене услуге ( што је такође изузетно захтеван процес, јер сматрамо да су стандарди које треба испунити, посебно кад се тиче локалних услуга постављени превисоко и тешко су оствариви имајући у виду ситуацију у локалним самоуправама те да се око половине општина у Републици Србији налази у трећој и четвртој групи по степену развијености ) неће моћи да пружа услугу ако се у локалној заједници појави било који други овлашћени пружалац услуге. Тако би дошли у ситуацију да посебну организациону јединицу гасимо и све враћамо на почетак. Приликом израде Закона о социјалној заштити мишљења су била подељена, било је предлога да се одмах у закону прецизира да центри не могу да буду пружаоци услуга због сукоба интереса, јер воде поступак, упућују корисника на услугу, врше услугу и врше контролу те услуге. Гледано из угла центара данас, имали би јаснију ситуацију, али је и тада било јасно да та формулација у том тренутку не би била сврсисходна, јер у тренутку доношења закона велика већина услуга је била при центрима, а други пружаоци у том тренутку нису били спремни за то. Зато сматрамо да је члан 122. став 1. Закона о социјалној заштити само прелазно решење и да је неопходно јасно прецизирати да ли центри могу или не, бити пружаоци услуга, а став 2. истог члана је потпуно беспредметан и непотребан.
Поред овога истакнут је и велики проблем, односно, свесно кршење Закона о социјалној заштити од стране како центара тако и установа социјалне заштите, јер је законом предвиђено да се корисници упућују на коришћење услуге и да се то регулише издавањем упута. Приликом израде закона само су представници Асоцијације ЦСР Србије упозоравали да то није добро решење, да не треба излазити из оквира општег управног поступка и да треба да остане као и до тада одредба да се и за признавање права, односно, коришћење услуге у општем управном поступку доносе решења. Ово, пре свега, из разлога правне сигурности корисника, јер издавањем упута било им је онемогућено да користе редовни правни лек ( жалбу ) иако смо у пракси сведоци да и позитивним решењем којим се признаје неко право корисници могу бити незадовољни и исто могу да побијају у редовном поступку. Сматрамо да је неопходно, да уколико остаје постојеће решење у закону, образац упута буде што пре дефинисан, или да закон у том делу буде хитно измењен на претходно описан начин.
У тесној вези са чланом 122. Закона о социјалној заштити је и члан 64. истог Закона који предвиђа увођење поступка јавних набавки у систем и избор пружалаца услуга. Тај члан предвиђа да се услуге социјалне заштите које обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе за којима постоји потреба, а не могу их обезбедити у потребном обиму установе социјалне заштите набављају од пружаоца услуга социјалне заштите који је за то лиценциран кроз поступак јавне набавке у складу са законом који уређује јавне набавке. Пракса је показала да постоји више тумачења овог члана како од запослених у самом Министарству, тако и локалним самоуправама, центрима, установама, једном речју свим актерима. Основна дилема је да ли су локалне самоуправе за услуге за које су надлежне у обавези да расписују јавну набавку или не имајући у виду одредбе овог члана(овде свакако треба имати на уму и одредбе Закона о локалним самоуправама). Наше мишљење је да нису у обавези, али одређени број стручњака овај члан тумачи другачије. Зато сматрамо да и овај члан треба да буде јаснији, прецизнији и да не буде у колизији са чланом 122. Закона, јер по садашњем решењу, ако у локалној заједници постоји макар један овлашћени пружалац услуге, центар за социјални рад не може ни да учествује у евентуално расписаној јавној набавци. У садашњем тренутку, имајући у виду велики број услуга које су и даље при центрима, што је и презентовано на овом скупу, постоји опасност од гашења тих услуга које посебно у малим срединама трају годинама као изузетно добра решења.
Посебан проблем у вези реализације напред наведених услуга представљају одредбе неких других закона и прописа. Доследном применом само одредаба Закона о социјалној заштити долазимо у ситуацију озбиљног кршења тих других прописа. Наиме, већ је поменуто да је Закон о изменама и допунама Закона о буџетском систему који је ступио на снагу 07.12.2013. године у члану 1. прецизирано да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2015. године. Истим чланом је прецизирано да укупан број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, на може бити већи од 10% укупног броја запослених.
Као прво, ове одредбе искључују могућност формирања посебних организационих јединица у центрима, али представљају и реалну опасност за укупну реализацију свих услуга у области социјалне заштите.
Након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему Влада Републике Србије је донела Уредбу о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава којом је тај поступак детаљно предвиђен. Члан 8. Уредбе, која је ступила на снагу 21.12.2013. године, регулише начин добијања поменуте сагласности, али само за период од 01.03.2014. године до 30.06.2014. године.
Како је Уредбом о изменама и допунама Уредбе о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава, која је ступила на снагу 23.02.2014. године предвиђено да Комисија Владе може на предлог надлежног органа, уз прибављено мишљење Министарства финансија, дати генералну сагласност свим корисницима јавних средстава, то је на седници Комисије од 25.02.2014. године и учињено и сагласност је добијена до 30.06.2014. године. До истека овог рока остало је још 20 дана, али уколико по овом питању не буде нешто хитно предузето, закључно са 30.06.2014. године стају све услуге у социјалној заштити, а у истом проблему биће и многи други системи у земљи.
Оно што је оставило изузетно јак утисак и обрадовало све учеснике скупа је обећање свих надлежних из ресорног Министарства да ће учинити све да се убудуће престане са дугогодишњом праксом наметања неких послова центрима за социјални рад за које постоји апсолутна сагласност свих, да су послови који треба да су у надлежности дригих институција и субјеката. Последњи пример је нацрт Закона о бесплатној правној помоћи. Тај закон регулише ко су корисници бесплатне правне помоћи и прецизира да су то корисници услуга социјалне заштите или права на материјалну подршку у складу са законом којим се уређује социјална заштита, као и корисници права на дечији додатак у складу са законом којим се уређује финансијска подршка породици са децом. Пре свега, сматрамо да ову помоћ треба да уживају и жртве породичног насиља, као и жртве трговине људима. Даље, закон прецизира облике бесплатне правне помоћи као примарну и секундарну правну помоћ, њихову садржину и ко су пружаоци тих помоћи. Као један од пружалаца примарне помоћи предвиђена је служба правне помоћи образована у центру за социјални рад. Велики број центара има запосленог само по једног дипломираног правника, а послове који су наведени овим законом предвиђа и Закон о социјалној заштити и они се увелико већ спроводе у центрима што се тиче корисника услуга социјалне заштите и права на материјалну подршку. Остаје нејасно зашто би центри за социјални рад пружали ту помоћ корисницима дечијег додатка, јер сматрамо да би пружаоци те услуге пре свега морале бити службе правне помоћи образоване у јединицама локалне самоуправе.
Посебан проблем представљају одредбе чланова 24-34. нацрта овог закона, јер предвиђају да комплетан поступак и процедуру по правилима општег управног поступка спроводе центри за социјални рад. Сигурни смо да ово није посао који треба да обављају центри за социјални рад већ искључиво служба правне помоћи образована у јединици локалне самоуправе. Овде треба истаћи један апсурд, наиме, Закон о социјалној заштити искључује центре за социјални рад као пружаоце услуга у локалној средини због сукоба интереса ( води поступак, одлучује, упућује на услугу, пружа услугу, контролише квалитет услуге ) али тај сукоб интереса не постоји иако све напред побројано предвиђа нацрт Закона о бесплатној правној помоћи ( центар води поступак, одлучује, упућује на услугу, пружа услугу, контролише квалитет услуге ).
Одлучивање, посебно, о праву на секундарну бесплатну правну помоћ изискује врхунско познавање правних прописа и радно место које би обављао дипломирани правник коме би то био једини радни задатак.
Учесници скупа су такође охрабрени најавама измена одредаба Породичног закона, а ту пре свега мислимо на коначно дефинисање појма самохрани родитељ и проблем непосредног старатељства које врши центар као орган старатељства, односно у име и за рачун органа старатељства стручни радник.
Такође, на скупу је било речи и о безбедности и здрављу радника који су запослени у систему социјалне заштите, изнете су две врло занимљиве и квалитетне презентације и једнодушна је оцена да се у наредном периоду мора обратити пажња и унапредити ова област, јер на то упућују и многи други закони и прописи чије кршење предтавља велики проблем.
На крају овог скупа констатовано је да је постигнут у потпуности циљ, да су испуњена очекивања присутних, а посебно задовољство свих запослених у центрима за социјални рад и установама, који су присуствовали, изазвале су речи које су упутили г-дин Александар Вулин, Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, г-дин Ласло Чикош, државни секретар и г-ђа Бранка Гајић, помоћница министра.
Такође, представници Асоцијације ЦСР Србије и Удружења стручних радника у социјалној заштити изразили су своју спремност за пуну сарадњу са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и учешће и давање максималног доприноса у свим пословима за које надлежни из ресорног Министарства процене да им је неопходна помоћ струковних удружења.
ЗАКЉУЧЦИ
1. Покретање иницијативе за изналажење могућности наставка реализације услуга из области социјалне заштите на локалном нивоу и после 30.06.2014. године када истиче генерална сагласност (средства за реализацију услуга су планирана у буџетима локалних самоуправа, обезбеђена су и није потребно додатно финансирање из буџета Републике Србије);
2. Предузимање мера за несметано попуњавање упражњених радних места у центрима за социјални рад и другим установама социјалне заштите за која су већ обезбеђена средства у буџету Републике Србије (везано за допис Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број: службено од 16.01.2014. године);
3. Покретање иницијативе за измене и допуне Закона о социјалној заштити и Породичног закона и њихово усвајање, најкасније до половине 2015. године (поред наведених предлога уредити и поступак остваривања права на увећани додатак за негу и помоћ другог лица пензионера, јасније дефинисати одредбе које се односе на оспособљавање за рад, јасније дефинисати одредбе које се односе на накнаде хранитељима, сагледати могућност измене дела одредаба које се тичу именовања директора центара за социјални рад);
4. Предузимање мера за измену нацрта Закона о бесплатној правној помоћи;
5. Израда потребних прописа за примену мера социјалне укључености;
6. Израда социјалних карти.
АСОЦИЈАЦИЈА ЦСР РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ
Зоран Полић
